Zagađenje Timoka

Reku Timok po kojoj je nazvana oblast Timočka Krajina, čini skup reka koje se nalaze u istočnoj Srbiji. Reke koje je čine su Crni i Beli Timok, Svrljiški, Trgoviški i Veliki Timok. Sam Veliki Timok, koji je poslednja pritoka Dunava u Srbiji, prostire se u dužini od 88 kilometara.
Kvalitet vode Velikog Timoka, na mestu gde nastaje od Crnog i Belog Timoka kod Zaječara, i dalje je veoma dobar i spada u drugu kategoriju. Međutim samo nekoliko kilometara od mesta gde nastaje u njega se uliva Borska reka koja je najzagađenija u Evropi, pa je s pravom nazivaju mrtvom rekom. Nažalost ona u svom koritu nosi toliku količinu štetnih, otrovnih materija, koje se izlivaju iz rudarskog basena u Boru, da i Veliki Timok postaje mrtva reka.
Koliko su velike razmere zagađenja Timoka, biće utvrđeno kroz projekat “Ekološki odgovor na ekspanziju rudarenja u Timočkoj Krajini” koji realizuje Udruženje Za česme sa svojim partnerima iz Bora i Zaječara, a koji obuhvata četiri ciklusa uzorkovanja vode, sedimenata i ihtiofaune. Ono što bi se moglo sublimirati kao opšti zaključak iz dosadašnja dva ciklusa merenja je taj da je i kineska kompanija Ziđin nastavila praktično sa lošom praksom bivšeg RTB-a, što se tiče tretiranja oblasti zaštite životne sredine.
Boban Pogarčić, predsednik Udruženja „Za česme“, kaže da rezultati pokazuju da je Borska reka, čiji otrovi stižu do Timoka, ubila celokupni živi svet u njoj. „…Tako da su rezultati nakon uliva Borske reke u Timok su zaista poražavajući, tu ima svega i svačega, karakteristični su olovo, cink, bakar, živa, arsen itd. To je voda bez ikakvog života, četvrte poslednje kategorije i gde ona samim ulivom u Timok, ovde ispod Zaječara zaista dovodi do toga da Timok iz druge klase prelazi u treću a negde i u četvrtu klasu, što se tiče kvaliteta samih voda.”
Najveće zagađenje počelo je šezdesetih godina prošlog veka, te su retki meštani priobalnih sela koji pamte kako je izgledao stari Timok. Dragoslav Jeremić, meštanin Trnavca, svedoči da je nekada u bistroj vodi Timoka bilo 7-8 vrsta riba, da je voda bila dobra za kupanje, pa je on kao dete tu naučio da pliva, a njegovi su vodu reke koristili i za zalivanje obližnjih njiva. A onda je, kako kažu, došla Borska reka…
Presudno zagađenje, jer „pomalo“ ga je bilo još po otvaranju Borskog rudnika, desilo se prilikom oštećenja flotacijskog jalovišta u Boru, kada se rudarski otpad izlio u Borsku reku. Uzrok su bile obilne padavine, ali i to što je bujica probila ustave na taložniku gotovo usred Bora. Naplavine oko reka, na najplodnijoj zemlji u borskoj i zaječarskoj opštini, meštani su nazvali – pirit, međutim u reci i okolnom zemljištu, su brojni teški metali – bakar, gvožđe, mangan, kadmijum, nikl, arsen i cink.
U timočkim selima oko Bora i Zaječara najviše su stradali poljoprivredni proizvođači koji su izgubili oko dve hiljade hektara plodne zemlje.
Rekultivacija ovakvog zemljišta je moguća ali bi to bio višegodišnji proces što potvrđuje Miroslava Marić, dugogodišnji radnik zaječarskog Instituta za poljoprivredna i tehnološka istraživanja. Ona je pratila razvoj biljaka na oglednoj parceli, koja se nalazila na zagađenom zemljištu kod Vražogrnca i sve beležila u svojim naučnim radovima. Njeno interesovanje za ovu temu usmerilo je istraživanje koje je pokazalo da je Borska reka u jednom periodu sadržala sto puta veće količine arsena i čak do hiljadu puta veće količine bakra od dozvoljenih.
Miroslava Marić, doktor nauka za tehnološko inženjerstvo kaže: “Osnovni ograničavajući faktor jeste velika kiselost tog zemljišta, na pojedinim delovima zemljišta kiselost je čak vrednosti dva, što je sasvim razumljivo da na takvom zemljištu ne uspeva nijedna biljna kultura, međutim osim toga što je to zemljište uništeno za dalju biljnu proizvodnju, postoji mogućnost daljeg zagađenja, odnosno prenošenja čestica pirita i ostalih zagađujućih materija putem vetrova.”
Danas se u svetu dosta radi na tzv. biološkoj rekultivaciji zemljišta, da se pronađu biljke koje bi akumulirale teške metale, te biljke se zovu hiperakumulatori, a postupak fitoremedijacija. Ali kao i nakon zagađenja od pre nekoliko decenija, tako ni danas nema inicijative, ni zagađivača ni države, da se uništeno zemljište rekultiviše, čime bi i Timok na svom toku ka Dunavu postao čistiji i povratio svoj biljni i životinjski svet.
Miodrag Petrović, direktor Zajednice ribolovaca “Timočka krajina” doo Zaječar, dodaje: “Priroda ima moć i moći će vrlo brzo sama da nadoknadi sve ono što je izgubljeno samo joj treba malo pomoći, odnosno omogućiti njen oporavak, ona će to brzo rešiti a imali smo zaista primere na nekim našim rekama, pa i na rekama kojima mi gazdujemo da za recimo 2 do 3 godine kada se vrate ti neki normalni biološki uslovi, riblji fond a i sve što je vezano za njega bukvalno se povrati kako je nekada bilo.”
Na kraju svog puta kroz fascinantne predele netaknute prirode, Timok se uliva u Dunav, ali i na samom ušću takođe je zabeležen uticaj velikog zagađenja. U uzorcima ribljeg fonda koji su uzeti recimo neposredno kod uliva u Dunav, referentna laboratorija iz Beograda, detektovala je prisustvo teških metala, pa i žive.
Ekološki aktivisti će nastaviti da u okviru projekta „Ekološki odgovor na ekspanziju rudarenja u Timočkoj Krajini“ prikupljaju podatke o razmerama zagađenja i utvrđuju uticaj na vodotokove. Nažalost sada izgleda da će to biti samo nastavak beleženja tužne hronologije uništavanja prirodnih resursa koji su od velikog značaja za celokupnu zajednicu na istoku Srbije, čiji interesi čini se, još dugo biti iznad beskrupulozne pohlepe rudarskih kompanija.

Udruženje „Za česme“
www.zacesme.rs

Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta „Ekološki odgovor na ekspanziju rudarenja u Timočkoj Krajini“ koji finansira Evropska unija, a realizuju Udruženje „Za česme“, Društvo mladih istraživača Bor, Građanska čitaonica „Evropa“ Bor i „Dečiji centar“ Zaječar. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost navedenih udruženja i nužno ne odražava stavove Evropske unije.